(Intervju preuzet iz magazina Story)

Nakon što nam je posle kraćeg lutanja pošlo za rukom da pronađemo Radionicu integracije, neobičnu i pomalo zabačenu oazu umetnosti u beogradskoj Savamali koju je osnovao pre pet godina u želji da osobe sa invaliditetom uključi u svet teatra, slavni glumac Predrag-Miki Manojlović (63) dočekao nas je uz osmeh, dok je istovremeno putem mobilnog telefona tečno pričao na francuskom jeziku. Pre početka razgovora, dozvolio nam je da bacimo pogled na malu i intimnu scenu na kojoj su brižljivo poređani svi rekviziti, gde će 25. aprila prvi put biti biti izvedena predstava Dok nas smrt ne razdvoji po tekstu Mire Furlan, a potom i 26, 27. i 28. aprila, iza koje je stao kao glumac, reditelj i producent.

Dok je evocirao uspomene na svoju dragu koleginicu i prijateljicu koja je zbog rata potražila bolji život u dalekom Los Anđelesu, ovaj maestralni umetnik prisetio se i sopstvenih korena. U intervjuu za Story pričao nam je o svom čuvenom pradedi Peri Manojloviću, čije je ime upisano u istoriju Beograda, koliko su ga zaboleli neki napadi na njegovi drugu suprugu Tamaru Vučković (43) majku njihovog sina Ivana (11), ali i radosti koju mu je u život uneo unuk Ognjen (1) kojeg mu je podarila ćerka, rediteljka Čarna Radoičić (32).

Kako ste došli na ideju da režirate predstavu Dok nas smrt ne razdvoji?

- Tekst koji je napisala Mira Furlan, prva je njena drama koju sam pročitao pre tri godine. Jako mi se dopao, dirnuo me je, uzbudio i naterao na razmišljanje. Imao sam potrebu da se taj tekst desi i pretvori u pozorište. Konačno se ukazala prilika, a sakupili smo se u veoma jakoj ekipi sa Jasnom Đuričić, Anitom Mančić i Jovanom Gavrilović koja je student treće godine FDU u klasi Vlade Jevtovića. Bogdan Diklić je saradnik za jezik i scenski govor, Jelisaveta Tatić je uradila kostime, scenograf je Darko Nedeljković, a Zoran Jerković je dizajner tona. Mislim da će biti veoma zanimljivo jer će na premijeru doći i Drago Mlinarec, poseban čovek koji je šezdesetih i sedamdesetih godina bio srce i duša Grupe 220. On je dao dozvolu da se jedna od njegovih pesama upotrebi u predstavi jer je iz tog perioda o kome govori tekst.

O čemu je reč u predstavi?

- To je priča o ogromnoj ljubavi u jednoj porodici i nestajanju u isto vreme. Pratimo tri dana jedne familije koja ima svoje vrline i mane. Komad nije dokumentaran, ali ima strahovitu uverljivost i snagu. U pitanju je jedna krajnje intimna stvar, ali to je istovremeno i ogledalo vremena. Radnja se odvija sedamdesetih godina prošlog veka na ovom području, a prati sudbinu tri žene: bake, majke i kćerke. Ja igram oca koji je profesor na Univerzitetu, živim sa te tri žene i vodim računa o njima koliko se može, ali sa svim ljudskim i muškim slabostima. Likovi su veoma složeni, ali ne bih da sve otkrivam.

Saradnik za govor i jezik je Bogdan Diklić. Znajući kakav je on perfekcionista, kako je izgledala vaša saradnja?

- On je izuzetno koristan, a nas dvojica znamo se godina, još od serije Grlom u jagode. Ko bi rekao da će taj mali žuti izrasti u takvog asa! (Smeh) Mi smo se s njim uvek mnogo šalili i imali taj zezatorski odnos koji se zadržao do danas jer smo ga uvek gledali kao mlađeg brata.

Mnogo puta ste igrali sa Mirom Furlan, a vaša najpoznatija ostvarenja su Za sreću je potrebno troje, Otac na službenom putu, Cirkus Kolumbija... Sećate li se kako ste se uopšte upoznali?

- Prvi put sam je video na sceni kada je 1982. igrala Ofeliju, na Lovrijencu u Dubrovniku. Ona je tangenta osećanja života i transpozicije tog osećanja u neku kreativnost koja može da bude pisana reč, zvuk, scena, javni govor ili pak vrlo određeno, osvešćeno ponašanje u životu. Mira je inteligentna, obrazovana, sofisticirana, veoma živa osoba koja nije otupela na sve što može da nas otupi. Ona je najbolje što je Hrvatska imala u glumi, pozorištu, ženskom aktivnom ponašanju... Imala je tu nesreću da u trenutku kada je rat počeo nije imala političke razloge zbog kojih putuje od Beograda do Zagreba i obrnuto, putevima preko Mađarske po dvadeset sati, da igra predstavu. Nije izdala nikakvu Hrvatsku niti pak glumila ni za kakve četnike ovde. Sve ju je to užasno pogodilo i zato je otišla. Izuzetno bih voleo da se vrati i bude tu, ali u Americi je počeo njen novi život, tamo ima sina i porodicu. Znate, kada deca krenu u školu, sve se menja... Ali, biće s nama na premijeri.

Oboje ste posle velikih karijera u Jugoslaviji počeli da igrate u inostranstvu. Ipak, vi ste odlučili da se vratite. Zbog čega?

- Moji razlozi su porodični i intimni. Da nemam takvu porodičnu vezanost, ne bih sada bio ovde. Ne bih živeo preko okeana, osim možda povremeno ako bi me nešto privuklo, već u Evropi kojoj pripadam, koju volim i poznajem.

Šta vam se ne dopada u Americi?

- To je velika i sjajna zemlja u kojoj sam upoznao mnogo ljudi. Amerikanci su veoma neposredni i liče na naše dobrice ovde, neće da vas slažu kad ih pitate za put, iskreni su i spremni da veruju, ali američka politika je već druga kategorija. Imam taj luksuz da tamo nikada nisam dobio ponudu koju nisam mogao da odbijem.

Na primer da igrate lošeg momka iz Istočne Evrope?

- Ne bih to mogao niti sam to uradio.

Možda zbog toga što su vaši preci generacijama živeli u Beogradu?

- Da, ima i toga.

Da li je tačno kako je još vaš pradeda ulagao u Narodno pozorište?

- Jeste. Moj pradeda Petar Pera Manojlović bio je direktor Narodne banke kada je guverner bio Đorđe Vajfert. Ali, on nije bio na tom mestu jer je bio neki politički činilac nego zato što je znao taj posao, a radio je za platu koja je bila dobra... I naravno da je pomagao Narodno pozorište kad je mogao, kao i mnogi drugi u to vreme. Moja prabaka je bila prečanka iz Vojvodine i jako bogata, ona je bila glavni izvor finansija. A pradeda se udavio 1896. u Tamišu kada je pokušao da spase ćerku koja je upala u vodu, ali oboje su nastradali. Zbog toga moji stričevi, njegovi unuci, nisu voleli da plivaju jer su se plašili vode, za razliku od mene i mog tate.

Koliko su vaša deca, Čarna i Ivan, zainteresovana za porodičnu istoriju?

- Zainteresovani su, a u Tamarinoj porodici postoji nešto što je veoma zanimljivo zato  što imaju običaj da mnogo govore o raznim rođacima. Njeni Vučkovići potiču od Čolak Ante i postoji ogromno stablo koje se širi, dok nas Manojlovića ima manje. Ivan dobro prati sve te priče i voli da ih sluša. U svakom slušaju, divno je kad je porodica na okupu.

Tamara je skoro godinu dana u ulozi v.d direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Kako se vama čini ono što ona radi?

- Tamara ima strahovitu energiju i jednu vrstu pravih organizacionih predispozicija. Mnogi ne mogu da shvate kako postoji neko ko možda nije studirao organizacione nauke, ali zna da računa, ima logiku, dobro poznaje suštinu pozorišta i ljude u njemu. Jer, ne možete da vodite teatar ako ga ne osećate i ne pripadate mu, ako u isto vreme niste i kreativni i menadžer. Sada sam je nahvalio nenormalno, ali ona to stvarno jeste! Tamara ne bi bila na tom mestu da to nije poteklo iz samog pozorišta i ljudi koji je poznaju. Ona nema političku opciju, već živi i radi za to pozorište. Strašnu sam uvredu čuo kada je ona dobila taj posao, a to je da je Tamara došla na to mesto zato što Miki i Vlade Divac hoće da kupe to pozorište. To me je jako pogodilo jer ta stoka, taj srpski jal i zavist, uvek misli da u poštenoj nameri postoji nekakav drugi cilj i traže šta se iza toga krije. Stalno ponavljam da su ljudi koji mogu da pomognu ovde nepotrebni.

Kako Tamara podnosi sve te napade?

- Ona je jaka žena, ali nije imuna na te uvrede i teško to podnosi.

Petog aprila napunili ste šezdeset tri godine. Proslavljate li svoje rođendane?

- Da, u krugu porodice. I mojoj majci je tog dana rođendan, ali ona nije baš u nekoj formi zbog čega mi je žao i to je bacilo senku na taj događaj ove, a i prošle godine. Kad god sam bio u Beogradu, uvek smo ga zajedno proslavljali, ali ovog puta nismo bili ceo dan zajedno, već sam otišao da je posetim. Uveče smo se sakupili u stanu, došla je Čarna sa suprugom i moj unuk Ognjen koji ima godinu dana.

On je sada vaš najmlađi potomak. Kakav je to osećaj?

- Divan, jer je mnogo sladak. Rekao sam da ću početi njime ozbiljno da se bavim kada osvoji nošu jer ovako ne mogu. Ima usta na Čarnu, a svetle oči i sve ostalo na tatu Dušana. Čarna će me ubiti, ali tako je.  (Smeh)

Kako se ona snašla u ulozi mame?

- Odlično, prvi period je bio težak i ona je tu najviše junački povukla jer je sama brinula po čitav dan o bebi, dok je Dušan stalno radio kako bi mogli normalno da žive. Ali, kad god mogu, bake dođu da im pomognu. Ognjen je jako pozitivno dete, stalno je nasmejan, što je divno gledati.

S druge strane, vaš sin Ivan je sada tinejdžer. Kako se nosite s njegovim dobom?

-Ivan živi u okruženju koje prezire balet, klavir i slično jer su to ženske stvari. On je više za žičane instrumente, pocepane farmerke, fudbal, grubo ponašanje i izražavanje uz veliku nežnost i krhkost koju naravno ima. (Smeh)

Da li je teško vaspitavati dete u eri rijaliti programa?

- Uopšte ne razgovaramo o tome, on ne zna da to čak i postoji. Nisam ga sam tako oblikovao, nego se to jednostavno desilo. Ivan govori francuski isto kao i srpski jezik, tako da ne gleda te kanale, već francuske dečje programe ili dokumentarni program.

Da li on prati vaš rad?

- Ne, jer je još mali za to, ali pre mesec dana prvi put u životu gledao me je na sceni u predstavi Kumovi i drago mi je zbog toga.

(DEPO/BLIN)