Izvor: Peščanik/ Autor: Svetlana Slapšak

Bila sam prisutna kada je neki zapaljivi šešeljevac, koji se predstavljao kao novinar, bacio fotoaparat u glavu Mirku Kovaču, na sastanku u Beogradu koji je trebalo da postavi osnove antinacionalističke i antiratne koalicije u Srbiji, godine 1990. Događaj je imao presudnu simboličku vrednost: napadnut je pisac koji je pre toga bio ideološki isključivan, zabranjivan, koji nije dopao zatvora, i koji je izvesno bio jedan od stubova kvaliteta tadašnje jugoslovenske književne scene. “Novinaru” nikada nije bilo suđeno, Mirko Kovač je pod mnogo ozbiljnijim pretnjama izdržao manje od godine, i tada se povukao u Rovinj, gde je ostao do kraja života.

Mirka Kovača ne mogu posmatrati drugačije nego iz tadašnje, slavne perspektive, iz ugla generacije bar deset godina mlađih “klinaca” koji su velikane poput Borislava Pekića, Danila Kiša i Mirka Kovača sretali po najsumnjivijim beogradskim kafanama, prodavali im novi broj Studenta, i bili najzahvalnija i najsigurnija publika za svaku njihovu novu knjigu. Čitanje njihovih knjiga nije bilo samo sreća u dobroj književnosti, nego i izazov za komuniciranje sa tada najuplivnijim teorijama, za poređenje sa tekućim vrednostima celokupne svetske literature, od koje se mnogo i brzo prevodilo na jugoslovenske jezike, a knjižara sa knjigama na stranim jezicima bilo je posvuda. Današnja topografija knjižara je u glavnim gradovima više nalik libijskoj pustinji u poređenju sa bujnim tropskim vrtovima toga doba… Proza Mirka Kovača označavala je izvesno pomirenje sa domaćim/ruralnim motivima, što smo u to vreme počinjali sve ozbiljnije mrzeti. Jer, za razliku od gomile beznačajnih pisaca, koji su u tom tematskom okviru i na odsustvu svake kritičke misli gradili književne karijere, Mirko Kovač je o tome umeo da piše. Bio je, drugim rečima, veliki naslednik velikih balkanskih pisaca, idealna dopuna tada na sve strane otvorenog konglomerata književnosti.

U tadašnjem beogradskom književnom svetu, Mirko Kovač je označavao iskorak iz već utemeljenog žanrovskog proizvoda regionalno/folklorno/kritički orijentisane proze, koji se granao na prljavo/pornografsko područje (Živojin Pavlović), očijukanje sa nacionalizmom (Dobrica Ćosić, Vidosav Stevanović, Antonije Isaković i mnogi drugi), i tromu i pretencioznu fantastiku (Milorad Pavić). Mirko Kovač je doduše svu svoju prozu smeštao u rodni krš između Crne Gore, Hercegovine, Hrvatske i Bosne. Bio je daleko od kozmopolitizma, rafinmana i duhovitosti Danila Kiša, kao i od teško prohodne erudicije Borislava Pekića. Sa druge strane su razmaženi čitaoci imali na raspolaganju izuzetno bogatu produkciju hrvatske žanrovske proze, istančanu duhovitost Dubravke Ugrešić i konačno duboko uticajne slovenačke autore Branka Hofmana (Noć do jutra) i Vitomila Zupana (posebno Igra sa đavolovim repom). U takvoj konkurenciji je Mirko Kovač uspeo da postane ne samo visoko cenjen, nego i omiljen jugoslovenski pisac: govorimo o sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka. Za njegov scenaristički rad, posebno za Male vojnike i Lisice, bilo je takođe mnogo oduševljenja. Priznajem da ga ne delim za Okupaciju u 26 slika…

Književnu karijeru je započeo sa ideološkim isključivanjem: već njegova prva proza Gubilište bila je napadana, i to se uporno ponavljalo. Osnovne teme koje su stalno iznova uzbuđivale partijske pse-čuvare bile su vera, kritički odnos prema posleratnoj politici i Goli otok. Kada se pojavio njegov Životopis Malvine Trifković, parabola o srpsko-hrvatskim odnosima u priči o lezbijskoj ljubavi, nikakve reakcije nije bilo na… lezbijsku ljubav. Da, to je bilo takvo doba. Kovač je intelektualno pripadao velikoj i fluidnoj grupi jugoslovenskih intelektualca koji su tada mislili da će im misao ne-sovjetskih, religioznih i antikomunističkih ruskih filozofa pomoći da dekonstruišu staljinizam: čitanje Berđajeva i Šestova je bilo takoreći obavezno u tim krugovima. Kovač je uspeo da nešto od svojih čitanja te tradicije pretoči u nepredvidljivu, ali slatku i tečnu, pravu mediteransku prozu, prozu pričanja. Žanrovski oblik koji je odgovarao takvom “pevaču priča” bio je novela, kratki roman, ne roman. Njegovi zapleti su jednostavni, često nevažni u logici pričanja kao osnovnog postupka, sekundarni kada je reč o užitku pisanja. Njegova Vrata od utrobe čitala sam kao reviziju Hesiodovih Poslova i dana, kao pohvalu teškoj radnoj svakodnevici morskog zaleđa: očevi zapisi o svakodnevnim poslovima i događajima su za mene još i danas jedan od najlepših primera upravo mediteranske poetične proze. Kovač je sa druge strane možda prvi posleratni jugoslovenski pisac koji se udubljivao u veru, sa nežnošću priučenog ateiste i sa oštrim okom nekoga koga je ideologija stalno proganjala. Odnos katoličanstva i pravoslavlja je jedan od njegovih najvažnijih motiva. Čini mi se da upravo zbog toga nije mogao ni da razume ni da prihvati ništa od u osnovi primitivne misli o ekskluzivnosti nacionalnog – čemu je pred kraj života podlegao i nekadašnji prijatelj Borislav Pekić.

Agresivna i nedvosmisleno fašistička srpska kultura kraja osamdesetih i početka devedesetih godina, ona kojoj je jedino rat omogućavao potpuno rascvetavanje gluposti i primitivizma, osudila je Mirka Kovača još mnogo pre nego što mu je u glavu doleteo fotografski aparat. Jedva godinu dana ranije, ta sredina je sahranila Danila Kiša tako da mu je ukrala pogreb: u inat piščevome zahtevu da mu se na grobu ne govori, reč je naprosto oteo jedan od najstrašnijih simboličkih likova novog srpskoga doba, Amfilohije, pop, blagoslovitelj Arkanovog oružja i još mnogo šta. Lica na Kišovoj sahrani, ona malobrojna užasnuta, govorila su savršeno jasno o tome kakva sudbina čeka one koji još imaju sposobnost da govore.

Odlazak Mirka Kovača je popraćen verovatno najodvratnijom kloakom napada, zahteva za isključivanjem, prinudnog zaborava: usudio se da pobegne u Hrvatsku: neko vreme bio je visoko na listi srpskih državnih neprijatelja. U novom svetu, kome je važno pitanje bilo – kojim jezikom Mirko Kovač piše – savršeno besmisleno za pisca koji je se igrao ekavicom i jekavicom, pisac je promenio žanrovske okvire, i otkrio novu nišu, u kojoj je bio isto tako dobar: memoare. Precizan, podsmešljiv i samoironičan, skoro nikada polemičan ili ogorčen, Mirko Kovač je iz svog novog kulturnog položaja napisao neke od najlepših primera svoje proze. To nije proza analitičara, koja će nam razjasniti pojmove i događaje: to je beleženje svakodnevice koje se sećao, ljudi i lica, većinom promenjenih, upisivanje znakova u vreme koje nimalo ne poštuje prenos priča iz generacije u generaciju. Nije prestao da piše do kraja. Nije ostao izolovan, zaboravljen, skrajnut. Mogli bismo reći da je, pored svega, Mirko Kovač bio voljen i srećan pisac. U regionalnom i nacionalnom parcelisanju se njegov prostor suvereno rasprostire šire od svih savremenih granica, i daje čitaocu izdaleka jasan svetlosni signal: ovde se piše mediteranski.

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/aa)