Piše: Emir DERVIŠEFENDIĆ

Kao i mnogi građani u ovoj zemlji i ja sam dugo razmišljao čime da se bavim, kako da namaknem koji dinar, da se preživi, da se malo i zamezeti i popije. Između mnogih zanimanja, običnih i neobičnih, odabrao sam jedno od ovih drugih.

Danas sam privatni detektiv i vlasnik sam uspješne detektivske agencije McTavish. Inače sam Sejo sa Baščaršije.

A, otkud McTavish? E, prije mnogo godina, kao srednjoškolac, čitao sam o doživljajima škotskog lopova i gangstera Alonza McTavisha i ono što me pri tome najviše fasciniralo, bila je činjenica da ga policija nikad nije mogla uhvatiti, pa ni čuveni Scottland Yard. Taj lik bio mi je veoma simpatičan, pa sam, kad sam se počeo baviti ovim poslom, nazvao agenciju po njemu. Inače, dobro sam poznat na loko području, pa i šire.

Poslovi u zadnje vrijeme idu slabo, kriza se svugdje osjeti, pa i u ovoj branši. Međutim, prije desetak dana obasja me sunce. Jednog jutra, samo što sam ustao, obrijao se i pristavio vodu za veliki ibrik kafe, zazvonio je telefon. Ko li je sad ovako rano, pomislio sam i podigao slušalicu.

- Halo, javio sam se, agencija McTavish, izvolite...

-Halo, ovdje je Kahrimana Metković, jel' to gospodin Sejo? Željela bih vas angažovati, pa ako biste me mogli primiti, bila bih veoma zahvalna.

-Imate veliku sreću gospođjo Kahrimana, momentalno sam libero i ako imate vremena, predlažem da se nađemo ovdje, u mom birou, za nekih sat i po. OK? Adresa je Potkresanih drveta broj 13. OK, čekam vas.

Imam dovoljno vremena da na miru popijem kafu, rekao sam i nasuo veliku šolju. Otvorio sam novu kutiju bijelog KENTA, donio mi prijatelj sa službenog puta cijelu šteku, prvo je dobro omirisao, a onda uzeo cigaretu, liznuo je i zapalio. Ima li išta bolje od prvog dima?! Poslije prve došla je druga, pa treća... cigareta.

Onda se oglasilo zvono na vratima. Ustao sam i pogledao kroz špijunku; ja ne otvaram dok ne vidim ko stoji vani, i kad sam ugledao lijepu crvenokosu žensku, okrenuo sam ključ u bravi.

-Gospodja Kahrimana, pretpostavljam, izvolite, uđite...

-Gospođica, za Vašu informaciju, odgovorila je i ušla u kancelariju. Nisam skidao pogled s nje, bila je bez greške. Sjela je, pitala da li smije zapaliti i kad je dobila potvrdan odgovor, izvadila je neke duge i tanke ženske cigarete i zapalila. Otpuhnula je nemarno prvi dim, bio je tako gust, da joj je za trenutak potpuno zaklonio lice. Ponudio sam joj kafu, odbila je, rekla je da je već popila dvije.

-Dobro, i meni odgovora, pa da pređemo na stvar. Šta vas muči, Kahrimana?

-Želim riješiti jednu dilemu, nedoumicu, ne znam kako bih to nazvala, radi se o mom najnovijem momku Merzuku. Ukratko, želim saznati šta je po zanimanju. Znamo se već par mjeseci i stalno mi tvrdi da je informatičar, da radi u firmi „Brzotrans“, da ima staklenu kancelariju i da je okružen kompjuterima. Međutim, kad god bih izrazila želju da ga posjetim na radnom mjestu, vješto bi eskivirao i promijenio temu i tako do dana današnjeg.

-A šta je pobudilo Vašu sumnju?
 
-Jedna naoko prosta stvar. Nedavno je donio kući laptop i rekao da ga mora restovati, retardirati, baš tako je rekao. Odmah sam znala da nešto nije u redu. Ne bih željela da mi se dogodi ono što sam doživjela sa prošlim momkom, Hamom, koji mi je rekao da je diplomirani agronom, jer, znate, ja preferiram samo visoku spremu i, naravno, njenu nadgradnju....magisterij...doktorat...

-Šta je bilo sa Hamom?

-Kako rekoh, predstavio mi se kao diplomirani inžinjer agronomije. A onda, jednog lijepog dana, na ulici nam je prišao momak. Hamešu, rekao mu je, šta je ba, šta se foliraš? Nema te u radionici već dvije hefte, a treba hitno ošmirglat onog Audija i pripremit ga za farbanje. Majstor je pravo ljut, a i onaj fudbaler, vlasnik auta, samo što nije pošizio. Šta ću reć' majstoru?

-Vidi, vidi...

-Hamo mi je složio priču da se radi o grešci i da onog frajera ne pozna. Jednog dana sam ga pratila i saznala da je zaista limar. Da se razumijemo, i to je časno zanimanje, al', kako rekoh, kod mene pije vode samo visoka sprema.

-Jeste li pokušali upratiti i novog momka, Merzuka?

-Pokušavala sam, al' bi mi uvijek mudro zbrisao. Išla sam mu i u firmu, ali tamo ga ne poznaju. Vas molim da ga pronađete i saznate čime se bavi.

Slučaj sam riješio za samo dva dana. Prvo sam otišao do firme „Brzotrans“. Obišao sam sva odjeljenja u zgradi, no, bez rezultata. A onda mi se posrećilo. Ustvari, išao sam na sigurnu kartu, a to je ona, da portiri obično sve znaju, što se i ovaj put pokazalo ispravnim. Na izlasku iz zgrade, ponudio sam portira cigaretom. O, bijeli Kent, rekao je, prava stvar. Imao sam u džepu još jednu kutiju i dao mu je. Sitni pokloni sva vrata otvaraju.

- Ima li problema, prika? - pitao je.

Ispričao sam mu priču. Lukavo me gledao. Prika moj, rekao je, taj lik je sto posto momak zvani PAŽNJA, PAŽNJA. I, ne zove se Merzuk, nego Hajdar. Otiđider ti lijepo do autobuske stanice, uđi u šalter salu i pogledaj malo ured za informacije.

Zahvalio sam portiru i dao mu neku sitnu paru 'na pivu'. Onda sam otišao tamo gdje me uputio. Ušao sam u šalter-salu, nije bilo neke veće gužve. Prema opisu koji mi je dala Kahrimana, odmah sam prepoznao momka iza stakla. I odmah zaključio, da Merzuk, alias Hajdar, i nije puno slagao Kahrimanu. Radilo se o nijansama...

Sa Kahrimanom sam se našao sljedećeg jutra i ne iznoseći mnogo detalja, rekao joj da sam slučaj riješio i da idemo na jedno mjesto. Bila je veoma uznemirena i nestrpljiva. Sjeli smo u moj stari Ford i odvezli se do autobuske stanice firme „Brzotrans“. U čudu me je gledala, kao da se pita gdje je to vodim i šta sve ovo znači. Neprestano je insistirala da joj kažem o čemu se radi. Samo polako i bez nervoze, sve ćete uskoro saznati, rekao sam joj.

Ušli smo u šalter-salu, putnika je bilo onako, ne baš previše. Rekao sam joj da pogleda momka koji je sjedio iza stakla na kojem je pisalo: Informacije. Još uvijek nije shvatala ništa. U tom času začulo se krckanje na razglasu. Slušajte sada, upozorio sam je. S druge strane stakla, lijepo obučen momak, nageo se ka mikrofonu. A ona, kad ga je ugledala, samo što nije pala u nesvijest.

-Pažnja, pažnja, autobus na liniji Sarajevo - Kakanj postavljen je na trećem peronu, sa polaskom u devet sati i dvanaest minuta. Putnicima i osoblju želimo sretan put!

-Kahrimana, dušo, obratio sam se skoro skamenjenoj djevojci, tvoj Merzuk se zapravo zove Hajdar i radi na ovoj stanici na informacijama; on ustvari samo obavještava putnike o odlascima i dolascima autobusa. Vidiš, u jednu, ruku, ako uzmemo da radi na informacijama i da je oko njega par kompjutera, mogli bismo reći da te nije puno slagao, da je ipak neka vrsta informatičara...

Prekinuo sam tiradu jer sam vidio da sirota djevojka nije dobro. Poblijedila je u licu i samo što se nije stropoštala.

- Kahrimana, Kahrimana, dušo....šta ti je? Idemo do toaleta da se malo osvježiš...ovo jeste malo bolno, al' šta možeš, takav je život, biće sve dobro...  

Odveo sam je do toaleta, umila se hladnom vodom i došla malo sebi. Predložio sam da se javi Merzuku, alias Hajdaru i da porazgovara s njim, no, odbila je.

-Informatičar, kaže! Fakin jedan! Al', neka ti, Kahrimana, ubuduće prvo provjeri, pa se tek onda upuštaj u vezu...mrmljala je ljutito.

-Kahrimana, dušo, pusti sad njega, on je sada već davno prošlo vrijeme, nego, šta kažeš da odemo negdje na kaficu, a poslije i na ručak, a?

-More, nego, jesi li visoka sprema?

-Taj sam, idemo.

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/aa)