Izvor: Peščanik, autor: Marko Simonović (Autor je na doktorskim studijama na univerzitetu u Utrecht-u)

Da se odmah razumemo, ja vrlo dobro znam ko je Tomislav Nikolić. I uprkos tome mislim da je predsednikova izjava da „kleči i traži pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici“ značajna i u nekom smislu nacionalno obavezujuća. Za razliku od ranijih izjava drugih predsednika u regionu, Nikolićeva izjava prevazilazi domen uobičajenih truizama: svakome je žao što/ako je neko činio zločine u njegovo ime i svako bi voleo da zločini nisu bili počinjeni (ili, ako su već morali, ne baš u njegovo ime). Nikolić svojom izjavom ide van propisanih formula pomirenja i izgovara ono što mu niko nije tražio: da kleči, i još da kleči povodom jednog konkretnog zločina. U tom smislu bi Nikolićev gest, šta god mi mislili o njegovoj iskrenosti, vrlo lako mogao ući u buduće udžbenike istorije kao čudni epilog jednog čudnog rata.

Ti budući udžbenici istorije srećom neće biti papirne knjige, nego ono što se danas još uvek zove multimedijalnim materijalima. To je u ovom konkretnom slučaju dobro iz bar dva razloga.

Prvo, deca budućnosti će moći da vide najupečatljiviji aspekt izjave: da predsednik sedi u fotelji dok nas obaveštava da kleči.

Drugo, pokoljenja će imati priliku da uče jednu drugačiju, nelinearnu istoriju punu isprepletanih tokova, koja će jasnije pokazivati da nema konačne istorijske istine i pravde, da je istorija i sad, da se događaji iz prošlosti stalno iznova čitaju, interpretiraju, kontekstualizuju ili pak prepuštaju zaboravu. Deca budućnosti će onda bolje znati da nam je prošlost poverena na pažljivu upotrebu, da je ima mnogo i da je etičko pitanje za šta iz nje biramo da se „zakačimo“.

Uz Nikolićevu izjavu bi u nekoj takvoj istoriji mogli da stoje (1) link na Warschauer Kniefall Willyja Brandta (jer Nikolić zna za Brandta, možda čak i misli da je novi Brandt i jer Brandtov gest posle ovoga nikada više neće biti isti), (2) Mladićeva izjava o poklanjanju Srebrenice i (3) sa podnaslovom „Druge jezičko-moralne akrobacije Tomislava Nikolića“, link na zlokobnu izjavu o problemima s nogom. Jer, tu nema dileme, ovde se radi o vrlo netipičnoj upotrebi i jezika i krivice. Upravo zbog te netipičnosti ću ovde pokušati da se „zakačim“ za Nikolićev gest i da razmotrim način na koji je Nikolić rekonfigurirao prošlost, kao i da sagledam konsekvence nove vrste klečanja koju je etablirao Nikolić: klečanja 2.0.

Brandt je pao na kolena u Poljskoj, u zemlji gde su počinjeni zločini i – možda najbitnije – nije rekao ništa. Nije ni morao da kaže bilo šta, jer je svako mogao videti da Brandt kleči. Nikolić je davao predsednički intervju, sedeo je u fotelji, sa zastavom u pozadini i izjavio je da kleči.

Ovo činim i kao lingvista, i kao građanin Srbije koji i sam u izvesnom smislu kleči od 1992. (i u tom smislu, dobrodošli u klub, gospodine predsedniče, bojim se da ne možemo priuštiti da vas ne primimo), ali i kao neko ko je i sam pokušao, čini se ne naročito uspešno, da svoju nedoumicu kud bi sa stidom povodom Srebrenice razreši jednom metaforom.

Jasno je da se Nikolićev čin ne može interpretirati nezavisno od originala – Brandtovog pada na kolena pred spomenikom u Varšavi. Ipak, sličnost se iscrpljuje u tome što se radi o najvišim funkcionerima država koji se klečanjem izvinjavaju za genocid, sve ostalo su razlike. Brandt je pao na kolena u Poljskoj, u zemlji gde su počinjeni zločini i – možda najbitnije – nije rekao ništa. Nije ni morao da kaže bilo šta, jer je svako mogao videti da Brandt kleči. Nikolić je davao predsednički intervju, sedeo je u fotelji, sa zastavom u pozadini i izjavio je da kleči.

Nikolić je ovde jezički akrobata jer „Ja klečim zbog toga“ nije rečenica koja se na našem jeziku (jeziku intervjua na TV BHT, jeziku Srebrenice, ali i jeziku Vukovara, Jugoslavije, JNA, NDH, Jasenovca, zvaničnom jeziku Kosova, a od jula i EU) tek tako može upotrebiti iz fotelje da bi se izrazilo kajanje ili ponudilo izvinjenje. Nikolić je ovde kreativan i upravo stoga je važno razumeti šta tačno znači njegova izjava.

Lingvistički gledano, Nikolićeva jezička inovacija se sastoji u tome što glagol klečati ovde, sva je prilika, koristi u nečemu što se u lingvističkoj disciplini pragmatici zove performativni govorni čin. Performativni govorni činovi su oni činovi koji su izvršeni samim izgovaranjem. Tako ako kažem „Obećavam da ću govoriti istinu“, čin obećavanja je izvršen samim izgovaranjem te rečenice i niko ne može da me demantuje izgovarajući „Ne, ne obećavaš“. Za razliku od toga, ako kažem „Posedujem milion evra“, posedovanje nikako nije zagarantovano samom izjavom, govorni čin nije performativan i demanti je moguć – „Ne, ne poseduješ“.

Određeni jezički izrazi su uvek performativni u prvom licu prezenta npr. obećavati, izvinjavati se ili tražiti pomilovanje. Dakle, ako je gospodin Nikolić rekao da traži pomilovanje (a rekao je, cela rečenica je, podsetimo se, „Evo klečim… i tražim pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici“), niko mu ne može odgovoriti „Ne, ne tražite pomilovanje“. Naravno, neko može odlučiti da mu ne da pomilovanje (pod pretpostavkom da znamo od koga ga je tačno Nikolić tražio), ali ne možemo ukinuti činjenicu da je pomilovanje zatraženo. Sa Nikolićevim klečanjem je stvar komplikovanija, upravo zato što nismo sigurni šta znači da predsednik „kleči zbog Srebrenice“.

Naravno, u najbukvalnijem smislu bi se predsedniku moglo odgovoriti „Ne, ne klečite, nego sedite“, ali to bi bilo zlonamerno jer je jasno da predsednik ne misli na fizičko klečanje. Meni se čini da se ovde radi o jednoj Nikolićevoj (osmišljenoj ili slučajnoj) kreaciji, jednom novom klečanju, nacionalnom, performativnom i nefizičkom: klečanju 2.0, u koje smo svi uključeni samom predsednikovom izjavom, mnogo više nego što smo bili ranijim predsedničkim truizmima. Šta još možemo zaključiti o klečanju 2.0?

Prvo, ako je klečanje 2.0. performativno, onda ga odlikuje još jedna karakteristika performativnih govornih činova: da u principu važe dok ih govornik ne opozove. Ako sam nešto obećao ili se nekome izvinio, onda to obećanje ili izvinjenje stoji dok god ga ne opozovem (za razliku od gore pomenutog posedovanja milion evra, koje može stajati u trenutku izgovaranja, ali nedelju dana kasnije ne više). U tom smislu, dodatna razlika između Brandta i Nikolića jeste u tome što je Brandtovo fizičko klečanje bilo ograničeno u vremenu, dok Nikolićevo klečanje zbog Srebrenice u principu može trajati zauvek. Brandt je klekao, Nikolić, i sa njim Srbija, kleče do daljnjeg.

Drugo, klečanje 2.0. nije toliko preplavljujuće i sveobuhvatno kao klečanja kakva poznajemo. Ono je, sva je prilika, povezano sa određenom temom: predsednik „kleči zbog Srebrenice“. Dakle, za razliku od fizičkog klečanja, klečanje 2.0. ne isključuje druga stanja/zbivanja po drugim pitanjima. Predsednik nam, čini se, zapravo kaže da je moguće klečati zbog Srebrenice i istovremeno stajati uspravno zbog Viva Vox/Nađe/kajmaka, trčati ka EU, i pozdravljati Rusiju/Azerbejdžan/Emirate.

Predsednik Nikolić je, dakle, čudnom potrebom jezika, otkrio klečanje 2.0. I tu je negde, izgleda, ozvaničio jednu novu realnost i jedan kompleksniji nacionalni identitet, koji više ne proverava opsesivno da li je ponosan ili ponižen, da li stoji ili kleči. Predsednik je našao način (a da ga možda nije tražio) da u našu zvaničnu predstavu o nama samima ugradi jedan fundamentalni stid_zbog_Srebrenice, koji ne mora nužno da se kosi sa našim drugim ponosima/stidovima. Rekavši nešto što nijedan strani diplomata ne bi tražio od njega (u ovo možemo biti sigurni jer nijedan strani diplomata ne bi mogao da smisli tako nešto), u skladu sa svojom reprezantativnom fukcijom, predsednik je možda svečano presekao vrpcu jednog novog zvaničnog poimanja nacionalne istorije. Ta nova istorija bi, za razliku od one koju smo učili u školi i na televiziji devedesetih, od telenovele u kojoj smo mi ponosna i pravedna sirotica nesposobna za zlo, bila mesto na kome razumevamo koja nam je prošlost poverena i kako ona određuje prostor za sadašnje etično delovanje. Ta nova istorija bi ozbiljno shvatala i obavezu klečanja i neminovnost kretanja napred.

To da li će se takva nacionalna istorija „primiti“ zavisi i od svih nas, ili konkretnije, možda upravo od naše sposobnosti da „strateški previdimo“ ko je gospodin koji je presekao vrpcu.