Piše: Damir Dizdarević, Peščanik

Iz Evropske unije po ko zna koji put nas upozoravaju da, ako u vrlo skoro vrijeme ne riješimo pitanje presude Suda za ljudska prava u Strazburu, popularno nazvane Sejdić-Finci, evropski put Bosne i Hercegovine će biti zamrznut. Ne znam da li bih se na ovu izjavu nasmijao ili napravio neku kiselu facu, ali bilo kakve izjave evropskih, a pogotovo domaćih zvaničnika koje pominju „evropski put“ Bosne i Hercegovine već neko vrijeme izazivaju mi mučninu. Ne znam takođe ni u kojem se agregatnom stanju taj evropski put trenutno nalazi – znam sigurno da nije u nekom dinamičnom. Sprovođenje presude Sejdić-Finci u svakoj normalnoj zemlji ne bi trebalo da predstavlja nikakvo posebno pitanje, do presude ne bi zapravo trebalo ni da dođe, a ne da se razvlači kao žvaka već godinama i predstavlja kao pitanje svih pitanja. Na kraju, ne mogu da ne pomenem, da me tako ustrajno i dugotrajno uskraćivanje prava Jevrejima, Romima i ostalim ne-konstitutivnim, jako podsjeća na jednu užasnu ideologiju prošlog vijeka.

S druge strane, beskrajno produžavanje i odlaganje nekih rokova od strane EU prema BiH, a sve u cilju zadržavanja na „evropskom putu“, djeluje u najmanju ruku neozbiljno, već toliko da se zapitam kome je zapravo više stalo da se BiH nađe u EU – samoj Bosni i Hercegovini ili samoj EU. Ovo stalno popuštanje pred neograničenom neozbiljnošću i neodgovornošću BH vlasti od strane EU mi nekako djeluje kao da je njima (Evropskoj uniji) više stalo da BiH bude dio EU. BH političarima, ili bolje reći ljudima koji su na vlasti i prave se da su političari, ovakav stav samo pokazuje da na ovakvom „evropskom putu“ mogu da budu još jako dugo. Od datuma do datuma, od presude do presude. U jedno sam ipak siguran – i lokalni političari i EU zvaničnici koji nas redovno posjećuju, ovim stalnim natezanjem opravdavaju svoje basnoslovno visoke plate, a da pri tom ne rade apsolutno ništa korisno.

Nedavno usvajanje principa famozne presude Sejdić-Finci na nivou Kantona Sarajevo, ovih dana je dobilo svoj nastavak. U Gradu Sarajevu (što, za manje upućene čitaoce, predstavlja nešto užu verziju Kantona Sarajevo), kao najnaprednijem među zaostalima, predložen je Jakob Finci (da, to je onaj isti iz presude) kao jedan od kandidata za gradonačelnika. Drugi kandidat je Stjepan Kljuić, predstavnik stare garde BH političara još iz doba 90-ih godina i čovjek koji je promijenio toliko stranaka da trenutno vjerovatno ni sam nije siguran kojoj pripada, a treći je Igor Kamočaji, SDP-ov predstavnik nepoznatog porijekla. Koji će biti izabran, uopšte nije važno. Gradonačelnik ionako nema skoro nikakve ovlasti koje prevazilaze presjecanje crvenih vrpci, a i vrpci je sve manje – dosadašnji gradonačelnik prije par mjeseci presijecao je, u nedostatku bolje prilike, crvenu vrpcu na obnovljenih 2 kilometra tramvajske pruge u gradu. Na 2 (i slovima – dva) kilometra pruge, za čije renoviranje je trebalo više vremena nego Japanu da se oporavi od cunamija. No i pored ovako živopisnih kandidata, konklava izbora gradonačelnika nije uspjela – niko nije dobio potrebnu većinu. No i kad ga jednom izaberu, crni dim nam je i dalje zagarantovan – ali ne onaj iz dimnjaka sa kapele, nego onaj od zagađenosti po kojoj smo ove zime bili prvi u Evropi.

Ipak, prijedlog ovih kandidata je prilično proziran i treba valjda da onima koji površno gledaju pokaže kako je eto, Sarajevo, kome se tako često postavlja etiketa „muslimanskog grada“, kao kandidate za gradonačelnike ima jednog Jevreja, jednog Hrvata i jednog „ostalog“ – predstavnike nacija kojih je brojčano vjerovatno i najmanje u gradu (koliko tačno saznat ćemo kad se popis jednom održi, ako se i održi). Time će se, misle ovi što se predstavljaju kao političari, zamaskirati sramota zatvaranja Umjetničke galerije, Zemaljskog muzeja ,oronulih i neuslovnih sarajevskih vrtića i škola, korumpiranih policajaca i ljekara, potpuno urušenog i obezvrijeđenog obrazovanja, armije nezaposlenih ili možda čak i nedavni izbor supruge Bakira Izetbegovića za direktoricu Opšte bolnice Sarajevo. Kažu, bila je najbolji kandidat. Ne sumnjam. Po kriterijima koji se ovdje primijenjuju pri izboru na javne funkcije, ona je nesumnjivo bila najbolji kandidat.

Narod se ovim pitanjima ionako ne bavi, osim u dokolici i na Facebook-u, a mediji ih uglavnom zaobilaze u širokom luku (uz malobrojne izuzetke). Mora se ipak priznati da činjenica da imamo recimo Jevreja za gradonačelnika zvuči baš onako „evropski“.

Konklava se nastavlja.