Kada je stigla vijest koja je potresla cijelu Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, to je bio jedan od najtužnijih dana za bivšu državu. Na četvrti maj 1980. godine umro je drug Tito.

- Umro je drug Tito - saopćio je Miodrag Zdravković, spiker Televizije Beograd, iznoseći tužnu vijest iz Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i Predsjedništva SFRJ. Ove reči odjeknule su među radničkom klasom, radnim ljudima, građanima, narodima i narodnostima SFRJ, izazivajući tugu i sjetu širom zemlje, prenosi Kurir.

Zdravković je ušao u legendu još za života, pročitavši tu čuvenu rečenicu, Ubrzo je otišao u penziju i svi su, nekako, zaboravili na njega

- Odlučio sam se za penziju u 55. godini jer sam dostigao svoj maksimum. Onoliko koliko sam mogao. Bio sam urednik Dnevnika, da budem glavni urednik znao sam da ne mogu, a bilo mi je već dosta i "slave" - ispričao je jednom prilikom.

Počeo je živjeti neki drugi život u Rgotini, selu udaljenom desetak kilometara od Zaječara, gdje su njegovi od starine bili naseljeni, pa im je i kuća u centru. O njemu se malo zna, jer događaj i rečenica po kojoj ga pamte uveliko prevazilaze sve ostalo.

Sa nepunih 15 godina, Miodrag se 1942. godine priključio partizanima, kojima je godinu ranije odnio pušku ukradenu od oca. Nisu mu priznali status prvoborca jer, kako kaže, nije imao 15 godina. Neposredno pred oslobođenje Zaječara (1944), pošto je odlično poznavao teren, krišom je u grad uveo dva pripadnika NOP-a i Crvene armije. Malo je nedostajalo da budu otkriveni te večeri. Demobilisan je 1946. godine kao strelac na avionu.

Poslije rata, Miodrag Zdravković se bavio i pjevanjem. Njegov bariton ušao je u enciklopediju urbane muzike u gradu na Timoku - "Zaječarska rapsodija", autora Zorana Aleksića. Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina prošlog stoljeća punio je salu Doma JNA, a repertoar mu je bila zabavna i evergreen muzika. Pjevao je i u čuvenom Božidaracu za 500 dinara za noć, što je bilo ravno jednomjesečnoj pretplati za studentsku menzu.

- Upisao sam građevinu, jer su mi ratni drugovi smestili da ne mogu da upišem mašinstvo koje sam voleo - pričao je. Tako je, od odličnog đaka, koji je bio oslobođen mature, postao loš student, a fakultet nikad nije završio.

Da je upisao mašinstvo, gotovo sigurno se nikad ne bi javio na audiciju Radio Beograda 1955. godine i život bi ga odveo na drugu stranu. 

- Alternativa je bila da kod mog oca, u seoskoj kafani, nosim čokanjčiće pijanim seljacima, ili da uradim nešto sa životom. Na audiciji je bilo mnogo kandidata, na stotine ih se javilo, a izabrali su nas šestoricu. Od te šestorice ja sam bio najgori, jer je među njima bilo glumaca i onih koji su već bili spikeri na drugim radio-stanicama. S ovim našim akcentom, uzeli su me više radi eksperimenta. Da probaju da li mogu i mene da nauče pravilnom izgovoru. Na sreću, dopao sam u ruke lektoru Radmili Vidak koja je bila ambiciozna žena, sjajan stručnjak. Posle jedno mesec dana mi je rekla: ’Mile, nema vajde dalje da nastavimo.’ Sav uspaničen sam zavapio: ’Nemojte, Raco, ajde još da radimo.’ ’Imate li strpljenja?’, pitala je ona. Kažem da imam. Za nedelju dana ja sam progovorio - ispričao je.

Pored Radmile Vidak i Branislav Surutka mu je bio jako naklonjen. Miodrag kaže da su mu oboje mnogo pomogli. Na pitanje kako je ostao pribran tog 4. maja 1980. godine kada je cijela država plakala, Miodrag kaže: "Bila mi je čast da tako nešto pripadne meni. Inače, stajala mi je knedla u grlu, što se i vidi na snimku, jer nisam mogao odmah da počnem".

Miodrag Zdravković uvijek je bio na visini zadatka. Njegov prepoznatljiv glas, savršena dikcija, logički akcent, još uvijek je u ušima mnogih koji su ga makar i jednom čuli. Bio je u stanju da čita dva i tri sata bez prestanka u živom prijenosu. Jedanput, za vrijeme sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj, a drugi put za vrijeme samita Pokreta nesvrstanih u Kairu, s teleprintera je čitao vijesti nekoliko sati.

- Šezdesetih godina odbio sam ponudu Deutche Wellea i platu od 3.000 ondašnjih maraka uz jednogodišnje učenje jezika. Da sam prihvatio, sada bih živeo mnogo lagodnije - otkrio je.

Na pitanje šta je najvažnije da zna jedan spiker i da li ga bole uši od onih, koji danas čitaju na televiziji, Miodrag odgovarao je: 

- Jedna reč. U tekstu od pola sata najvažniji je jedan deo. U tom delu jedna rečenica, u toj rečenici jedna jedina reč koja je najvažnija. A današnji spikeri, ili prezenteri kako ih zovu, prebrzo govore, od toga me najviše bole uši, a potom i od onih koji ne znaju mesto logičkog akcenta.

Jedan od najboljih spikera i u nekadašnjoj Jugoslaviji nikada nije držao ni jednu školu dobrog čitanja, niti ga je neko zvao da to radi. 

- Dušanka Kalanj je držala predavanja u Domu kulture u Božidara Adžije. Ja sam joj zavideo iz dna duše što mene ne pozovu. Al’ šta da radim, mene nisu zvali - rekao je.

Penziju je proveo u svom selu Rgotini. Neki su govorili da je sam sijao i bavio se poljoprivredom da bi preživio, ali mu je možda baš taj zdrav život produžio vijek.

Preminuo je u 90. godini života 2017. godine.

(Kurir.rs/DEPO PORTAL/au/Foto: Screenshot)