Izvor: Al Jazeera Balkans
Piše: Nenad Kulačin (Srbija)

Izborna kampanja, izborni dan i posleizborna situacija u Srbiji govore o tome da je ova zemlja svetlosnim godinama udaljena od moderne demokratije. Ako je bilo ko imao ikakvu dilemu, Srbija je danas moderna diktatura u kojoj ne postoji niko drugi do Aleksandar Vučić, predsednik.

Pitanje je ogromno da li je Srbija, u centru evropskog kontinenta, na putu da postane država poput Severne Koreje, ili možda nešto blaže, ali podmuklije, još jedna ekspozitura Rusije Evropi, poput Belorusije. Zajedničko za obe pomenute zemlje je da im se na čelu nalaze diktatori kojima narod kliče, veliča ih i ne postoji mogućnost da budu pobeđeni na izborima.

Posle ovih izbora u Srbiji, postalo je jasno da Vučića niko nikada na izborima neće moći da pobedi. Za razliku od svih dosadašnjih vlasti, Vučićeva je izborni proces dovela do savršenstva na taj način da joj uopšte nije potrebno da krade na sam dan glasanja i na biračkim mestima. Sve je to uradila mnogo pre dana za glasanje, a na samim izborima joj je ostalo samo da kontroliše dešavanja na terenu.

Tokom kampanje koja je trajala oko mesec i po dana, putnik koji je zalutao u Srbiju mogao bi da primeti samo jednu osobu koja u njoj učestvuje, a to je upravo Vučić koji nije bio kandidat ni za šta na ovim izborima. Dnevno se na nacionalnim televizijama pojavljivao minimum sat vremena i pored formalno zabranjene funkcionerske kampanje. Pored živog i zdravog predsednika Srpske napredne stranke, Vučić je bio glavna i jedina zvezda jezivo intenzivne kampanje. Njemu su se direktno obraćali lekari, umetnici, košarkaši i političari, na tim velikim skupovima, a da Vučić još nije bilo u sali. Svaki govor je počinjao sa – Poštovani predsedniče, a predsednik uopšte nije bio prisutan. Sve ovo liči na ono što znamo o Severnoj Koreji i Belorusiji.

Srbija je zemlja koja ima više birača nego stanovnika koji su popisani i to za više od 100.000 duša. Birački spiskovi su potpuno nesređeni. Pozive za glasanje su dobijali preminuli ljudi kao i oni za koje niko u zgradama gde su prijavljeni nije poznavao, niti ih ikada video. Glas na izborima u Srbiji je moguće kupiti i to su mnogi priznali, naročito oni koji žive u manjinskim zajednicama. U unutrašnjosti Srbije Savez vojvođanskih Mađara je dobijao i deset puta više glasova nego što ima Mađara u tim sredinama.

I mogli bismo ovako do sutra. Za razliku od Severne Koreje, u Srbiji barem postoje nekakvi izbori, internet i pojedini mediji koji dozvoljavaju da se čuje i vidi neko drugi sem Vučića. Belorusija je već nešto drugo i pragmatičnije po Vučića i njegovu ekipu. Formalno, sve što postoji u Srbiji, postoji i u Belorusiji. Predsednik Belorusije je nesmenjiv poput Vučića, na izborima i to decenijama. Vučić je tek zakoračio u drugu deceniju svoje vlasti. 

Predsednički mandat mu ističe 2027. godine. Nekoliko puta je rekao da neće menjati Ustav Srbije da bi mogao još jednom da se kandiduje, ali verovati njemu baš i nije poželjno. Uostalom, i da ne menja Ustav, bez ikakvih problema može da se kandiduje za premijera i to beskonačno mnogo puta. U jednom trenutku, međutim, moraće nekoga drugog da stavi za kandidata, imenom i prezimenom, za predsednika Srbije, ili će ipak da promeni Ustav kako bi od te 2027. godine poslanici u parlamentu, a ne građani birali predsednika.

Nastavak teksta čitajte ovdje. 

(DEPO PORTAL/ad)