Hasan Nuhanović je preživio genocid u Srebrenici, u kojem su mu ubijeni roditelji i brat. Do pada Srebrenice radio je kao prevodilac za pripadnike UNPROFOR-a u ovoj „zaštićenoj enklavi“ UN-a. Objavio je brojne članke o genocidu u Srebrenici, s fokusom na ulogu međunarodne zajednice u ovim događajima. Godine 2005. objavio je knjigu Pod zastavom UN - međunarodna zajednica i genocid u Srebrenici. Njegova priča poslužila je za scenarij za film Jasmile Žbanić "Quo Vadis, Aida". 

Razgovor sa Hasanom Nuhanovićem za Sarajevske sveske, povodom 20 godina od genocida u Srebrenici objavljen je 2015. godine. Prenosimo dio tog intervjua.

Razgovarao: Boro Kontić
www.media.ba

Tvoj je otac je 12. jula bio u tročlanoj delegaciji iz Srebrenice koja je pregovarala sa Mladićem. Kako se to dogodilo?

Slučajno. Mladić je od holandskog zapovjednika Karemansa tražio predstavnike izbjeglih. I ovaj našao tri osobe sa fakultetom. Otišli su moj otac, Nesib Mandžić i Ćamila Purković.  Nesib je bio direktor škole a Ćamila je bila ekonomista.
 

Da li si razgovarao sa ocem, kako je tekao taj razgovor?

Malo, par minuta. Kazao mi je da je, kad su se kamere ugasile, prišao Mladiću. Oni su isto godište. Priđe mu i onako ga, ovlaš, udari po stomaku. Moj je otac koristio taj neki šarm u komunikaciji prije rata, ono u smislu – Daj...
 

U smislu da opusti atmosferu?

Udari ga po stomaku i kaže mu: Daj, čovječe, pusti one ljude dole u Potočarima da idu, propatili su tri godine, dosta je bilo...Ima još nešto, mislim, ali to mi je maglovito. Pitao ga je Mladić: Odakle si? On je rekao iz Stoborana a ovaj je rekao nešto kao: A to su oni što su okretali Srbe na ražnju.
 

Ne mogu se oteti misli da tvoj otac do kraja nije znao sa kakvim se zlom suočio?


Nikad nećemo znati šta je on stvarno mislio. Ponekad mislim da je krio svoj strah da ne prepadne nas troje. Kasnije sam saznao da ga je jedan četnik udario ispred baze UN, 12. jula. Vikao mu je: Jeste li vi Turci a on je odgovorio: Mi nismo Turci, mi smo Bošnjaci. Onda ga je ovaj vojnik udario. To mi je ispričao Nesib Mandžić.
 

Ti si pokušavao da ih staviš na listu ljudi koji ostaju u UN bazi ali nisi uspio. Oni su 13. jula 1995. istjerani iz tog kakvog/takvog skloništa. Taj trenutak mora da je bio strašan...?
 

Ja o tome ne mogu da pričam.
 

Oni su istjerani pred mojim očima. Gledao sam svog brata. Njegove plave oči i blijedo lice. Izgledao je mirno. Možda bi neko rekao da izgleda zabrinuto ali ne uplašeno. Da li je to bilo zato što je toliko mlad da jednostavno nije mogao pojmiti šta se dešava oko njega. Ili je samo mislio da je to samo još jedan u nizu groznih događaja kroz koje naša porodica prolazi od aprila 1992 kad smo napustili dom u Vlasenici. Da li se pretvarao da nije uplašen jer se njegova bivša djevojka takođe nalazila unutar UN baze? Tanka djevojka sa predivnom plavom kosom. Morao ju je vidjeti u onoj gužvi juče. Ja sam je primjetio. U tom trenutku je Christina Schmidt, koordinatorica Ljekara bez granica rekla jednom od UN posmatrača kapetanu Andre de Haan-u „Da li si vidio onih devet mrtvih tijela izvan baze“.Ja sam se okrenuo i rekao svojima.“Ubijaju ljude izvan baze. Ubiće nas sve“.  Moja je majka odmah izgubila svijest. Jednostavno se nije mogla izboriti sa mišlju da će joj Srbi pred njom ubiti djecu. Iako je trebala hitnu pomoć niko se od stranaca nije ni okrenuo. Čak ni profesionalni medicinari. Bili su samo metar od tog prizora.Otac je smirivao: „Neće nas ubiti. Zašto bi to uradili? Nemoj tako govoriti“.
 

Tada su tri holandska vojnika došli u kancelariju i zajedno sa tri UN posmatrača rekli mi „Hasane, tvoja porodica mora napustiti bazu. Sve su izbjeglice već to učinili i oni više ne mogu ostati ovdje“.Počeo sam plakati. Moji su roditelji ustali. Holanđani i posmatrači su stajali tačno ispred nas. I čekali. Izgledalo je kao će čekati neko vrijeme i onda upotrijebiti silu da ih istjeraju. Ponovili su:“ Hasane, nema više vremena za čekanje“. Moj brat je naglo ustao sa stolice i gnjevno izgovorio:“Neću ih moliti., Idemo. Hasane, nemoj ih više moliti za mene. Nek' se jebu svi“.
 

Moj se plač pretvorio u viku. Urlao sam: Idem s vama. Neću dozvoliti da odete sami“. To je tek uplašilo moje roditelje. Oboje su mi govorili:“ Neka je Braco sa nama. Nas troje idemo kao porodica. Nemoj brinuti, on je sa svojim roditeljima. Ništa nam se neće desiti“.
 

Krenuli smo prema izlazu. Bratu sam dao svoju staru UN legitimaciju. Govorio sam mu da je pokaže Srbima jer bi možda neko od onih koje sam sretao na sastancima sa UN mogao pomoći. Savjetovao sam ga da ako ga neko od Srba udari da ne reaguje. Da ih provocira bilo čime. Učinilo mi se u trenutku da bi njegova kožna jakna mogla biti provocirajuća i dao sam mu svoju teksas a skinuo njegovu kožnu. Poljubio sam ga, plačući i onda glasno rekao: „Idem s tobom“ dok smo se kretali prema izlazu. On se okrenuo i viknuo:“Ne ideš sa mnom. Ostaćeš ovdje i nećeš ideš“. Majka ga je pratila. Stajao sam sa ocem koji se želio oprostiti od mene. Tada se pojavio holandski major Franken rekavši: „Hasane, reci ocu da može ostati. On je bio na listi predstavnika za razgovor sa Srbima i tako stekao pravo da može ostati“. Moj je otac rekao pokazujući na majku i brata:“Šta je s njima“? Oni su bili 30-tak metara ispred nas na putu ka izlazu iz baze. Franken je odgovorio meni:“Ako ne želi ostati može napustiti prostor sa porodicom. To je njegov izbor“. Moj je otac pružio Frankenu ruku, rukovao se, nasmiješio se prema njemu i okrenuo za majkom i bratom.

(Hasan Nuhanović, Under the UN flag, chapter: Lunch at my mother's, str: 550 – 555)

Da li ikad mogao rekonstruisati šta se sa njima desilo, kakav je bio njihov dalji put?

Brat je odmah odvojen od roditelja. Onda su i roditelji razdvojeni. Majka je najvjerovatnije ugurana u autobus. Došla je do Tišće to je mjesto gdje su svi izlazili. To je nedaleko od Kladnja. Uđe se u kanjon i ide se pješke prema prostoru Armije BiH.

Ona je znači bila oslobođena?

Da. I prema nekim svjedocima ona se samovoljno okrenula u suprotnom smjeru i otišla prema Vlasenici.

Vjerovatno da bi ponovo našla muža i mlađeg sina?

I mene. Ona nije znala ni da ću ja ostati živ.

Ona je nestala na tom putu između Tišće i Vlasenice?

Čuo sam da je zaustavljena na srpskom punktu da su je odveli u Vlasenicu. Koliko je tamo provela, koliko su je maltretirali, ne znam tačno. Vjerovatno je provela par dana u nekom zatvoru i jedan je, krvnik, ušao, uzeo joj pare, onih 1500 maraka. Čuo sam da se hvalio po Vlasenici za te pare. Navodno joj je rekao da će biti puštena a ona, navodno, rekla: Znam da ćeš ti mene sada ubiti. I ona je, vjerovatno, sljedeći dan ubijena baš od te osobe. To mi je rekao očevidac kome sam platio za tu informaciju. On mi je takođe rekao da su je, zajedno sa nekih pet muškaraca, dovezli kamionom. Otvorili su one stranice, oni su izašli, i naoružani su pucali na njih. Na moju majku izbliza. Zatim su ih polili benzinom i zapalili. Nađena je tu, ispod smeća, koje su bacali Srbi iz sela Jarovlje u jedan potok, 15. godina poslije. Nađeni su nagorjeli posmrtni ostaci ispod naslaga smeća. Komandir policije u Vlasenici, jula 1995, danas je šef sektora za podršku Ministarstva sigurnosti BiH. Zove se Radenko Stanić. Tužio sam ga na Sudu prije skoro deset godina. Osim što mu je jedno vrijeme bio oduzet pasoš ništa se nije desilo. Pa, ne moram ga ja tužiti. On je u Vlasenici bio komandir policije od 1992. do 1995. godine. Broj ubijenih u Vlasenici u tom periodu je bio nekoliko hiljada. Tu je i logor Sušica. Otvoren i zatvoren u tom periodu. Ne treba slučaj moje majke da bi se taj čovjek procesuirao. Ali, eto on i danas radi u zgradi bukvalno pored moje kancelarije. Kad uđu u lift nepoznate face ja pomislim možda je i on tu.

Kada si našao oca i brata?

Otac je prvi pronađen. Odnosno identifikovan. 2007. I to u sekundarnoj grobnici.

Znači, ubijen i sahranjen na jednom mjestu pa onda ostaci prebačeni i sahranjeni na drugom mjestu.

Najvjerovatnije su i otac i brat ubijeni u Pilici - Branjevo. Nađeni su u jednoj od 13 sekundarnih grobnica u Čančarima - Snagovo.

Koliko ima kilometara između te dvije lokacije?

Mogu ti samo reći otprilike. Oko 30 kilometara.
 

Otac i brat su bili zajedno u tim posljednjim trenucima?

Najvjerovatnije. To su tragovi koje imam. Kad je otac eshumiran nađena je moja UN kartica koja je istekla. Tu sam službenu karticu dao bratu a nađena je pored oca. Iz toga zaključujem da su bili zajedno. Brata sam identifikovao pomoću patika. Ovaj ih je jedan Rus, posmatrač, donio iz Beograda. Adidas. Crne sa bijelim prugama. I leviske na kojima je pisalo „Made in Portugal“. Sačuvala se sintetika. To i oznaka -Lewis 501. Sve ostalo od pamuka je istrunulo.

Kompletan potresni intervju pročitajte OVDJE.

(DEPO PORTAL/dg)