Izvor: balkans.aljazeera.net

Piše: Nenad Kulačin

Sjedinjene Američke Države su očigledno promenile strategiju kada je Zapadni Balkan u pitanju. Možda je i bilo krajnje vreme, jer ono što se dešava u regionu pokazuje da na neke stvari nisu stavljene tačke. Naravno, radi se o Bosni i Hercegovini i Kosovu. A u epicentru obe priče je – Srbija.

Napredak u pregovorima između Srbije i Kosova odavno ne postoji. Ti pregovori nisu čak ni u stagnaciji, jer oni više i ne postoje. A, malo-malo, pa eto nekog problema, nekog kamenčića u cipeli koji nikome nisu potrebni, a naročito ne velikima. Beogradu ne pada na pamet da prizna Kosovo, Priština samo na tome insistira, a zvanični Brisel se u svemu tome ne snalazi.

Evrropa nema više ni snage, ni autoriteta

Kada je reč o Bosni i Hercegovini, nekadašnji američki miljenik i “čovek mira i razuma” Milorad Dodik se očigledno odavno otrgao i zajahao talas nacionalizma, koji je apsolutno prečica za katastrofu. U tome ga svesrdno prati Bakir Izetbegović, a dok njih dvojica teraju “tuk na utuk”, Bosna i Hercegovina nikako da profukcioniše u punom kapacitetu. Dodik, očigledno, ne može baš da računa na stoprocentnu podršku Beograda, jer se i Srbija suočava sa različitim pritiscima. I logično je da nekome poput Aleksandra Vučića sopstvena vlast mnogo više znači od bh. entiteta Republika Srpska i Dodikovog soliranja uz harmoniku.

Evropa na svakom svom koraku napravi nekoliko unazad. Da li zbog sopstvenih problema, Bregzita, epidemija ili nečeg drugog, nema više ni snage, ali ni autoriteta da se bavi sa svima nama. Odlazak Angele Merkel će dodatno uticati na briselsku impotentnost kada je Zapadni Balkan u pitanju. Ako se tome doda sve izvesniji odlazak francuskog predsednika Emanuela Makrona, jasno je da je Evropska unija bez pravog lidera.

Zato SAD ne sedi skrštenih ruku. Najpre je amdinistracija Džozefa Bajdena imenovala Gabrijela Eskobara za svog specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan. Njegova učinkovitost već je viđena, jer je upravo on neko ko je razrešio problem u vezi sa tablicama koji je nastao na prelazima između Srbije i Kosova. Naravno da je Srbija ta koja je izgubila u toj razmeni, koliko god se naprednjačka vlast trudila da taj dogovor prikaže kao novu pobedu sa nulom Srbije nad Kosovom.

Eskobarov potpis se može lako pročitati

Dok se taj problem nije rešio, građani Srbije su mogli da ulaze na teritoriju Kosova bez ikakvih problema. Sada moraju, malte ne, da kleknu i da prelepe državne simbole Srbije na tablicama svojih prevoznih sredstava ako žele da nastave put dalje. Mnogi su u ovom sporazumu, koji je postignut daleko od očiju javnosti, videli Eskobarov potpis, koji je u prvom konkretnom slučaju pokazao svom evropskom kolegi Miroslavu Lajčaku kako treba raditi u regionu.

Druga vest koja sigurno nije obradovala predsednika Srbije je skori dolazak Kristofera Hila za ambasadora SAD-a u Beograd. Hil je neko koga ovaj deo Evrope jako dobro pamti. Bio je neizostavni deo Holbrukove buldožer diplomatije, kao i predstavnika SAD-a na pregovorima u Rambujeu. Njegovo povlačenje iz penzije i prosleđivanje na ponovo nemiran Balkan sigurno nije tek tako, reda radi.

Hil, za razliku od svog prethodnika i još aktivnog ambasadora SAD-a u Srbiji Entoni Godfrija, sigurno neće ocenjivati kvalitet roštilja u zemlji domaćinu, niti će pisati hvalospeve o hrani koju je probao. Hil dolazi da sprovede interese SAD-a, a oni ne moraju po difoltu da budu u skladu sa demokratskim procedurama.

Je li došlo vrijeme da Vučić prizna Kosovo?

To da će Hil i Eskobar da uvedu demokratiju na Zapadni Balkan, to odmah možemo da “okačimo mačku o rep”. Ako se negde interes SAD-a bude poklapao sa razvojem demokratskih procesa, to je drugo pitanje. Problem je što je često zbog tih američkih interesa umeo da strada običan narod, pa ipak ostaje koliko-tolika nada da će ovoga puta možda biti nešto drugačije. Obojica su ovde, utisak je, da isporučuju zahteve.

Hil i Eskobar u Beogradu će imati bitno drugačiju situaciju od one koju su Ričard Holbruk i Hil imali krajem devedesetih godina prošlog veka. Na našu sreću, Vučić nije takav kalibar da će se kockati sa svojom vlašću zarad interesa Amerikanaca. Leći će taj na rudu šta god bude trebalo da se uradi. Možda je on uspeo da ubedi sebe i druge oko sebe da nikada neće priznati Kosovo, ali neka se niko ne iznenadi ako se na kraju puta tako nešto bude i desilo, naravno, uz još jednu pobedu sa nulom naspram Kosova.

Ako ništa drugo, raduje to što će svojim kadrovskim rešenjima Amerika pokrenuti stvari sa mrtve tačke. U prvom naletu je za očekivati da će u fokusu ipak biti Bosna i Hercegovina, jer Dejtonski sporazum je i dalje nešto čvrsto i opipljivo u rukama svim subjekata bh. krize. I više nije ni važno ko je prvi počeo, već je mnogo važnije kod koga će najpre razum da proradi. Kada se to bude desilo, sve će ići mnogo lakše.

Nema više ‘trange-frange’, traže se rješenja

Kada je reč o Kosovu, tu racija nema odavno, niti ga možemo očekivati. Mnogi veruju u to da je konačno došao trenutak kada će Vučić morati da učini ono što je davno obećao, a nije se završilo potpisivanjem Briselskog sporazuma. U prethodnim garniturama vlasti u Prištini imao je saradnike za odugovlačenje rešavanja problema na relaciji Srbija – Kosovo. Sada na vlasti imamo nekoga ko mu “ne leži” i sa kojima verovatno nema mnogo “trange-frange”, kako se to kaže u našim narodima.

Nema nikakve dileme da Amerika ima kapaciteta i autoriteta, za razliku od Evropske unije, da stavi tačku na kosovsku priču, ali i na probleme sa kojima se suočava Bosna i Hercegovina. Da li je izbor neposrednih izvršilaca diplomatske igre garancija za to, mnogi bi rekli da jeste. Da li će to doneti rešenja, ostaje nam se vidimo i da se nadamo.

Utisak je da su svi ćevapi odavno pojedeni i da je došlo vreme da se zavrnu rukavi i uradi nešto konkretno.

Stavovi izrečeni u ovom tekstu odražavaju autorovo lično mišljenje, ali ne nužno i stavove DEPO Portala.

(DEPO PORTAL/md)