Glumac Marko Živić preminuo je danas u 49. godini u Beogradu, oko 18.30, nakon teške borbe sa korona virusom.

Marko Živić je posljednje dane proveo u bolnici, na respiratoru, a ovo je bio drugi put da je hospitalizovan zbog korona virusa.

Prvi put kada je primljen stanje se stabilizovalo, pa je otpušten na kućno liječenje, ali simptomi su se ipak naglo pogoršali. Drugi put je, nažalost, izgubio bitku.

Inače, Marku Živiću je 2008. godine odstranjen zloćudni tumor koji mu je tada zahvatio dijelove jednjaka i želuca. Jednom prilikom gostujući u emisiji “Preživeli” na K1, Marko Živić prisjetio se teškog razdbolja u životu, kada je otkrio da ima karcinom, prenosi Blic.

- Potpuno slučajno sam to otkrio. Otišao sam kod akademika dr Predraga Peška, direktora Instituta za bolesti digestivnog trakta, i tako saznao da imam abdomenalni problem, a zatim i bolest jednjaka. Danas imam rez od 15 santimetara, duž grudi i stomaka. Abdomen je zeznut, jer oni odstranjuju šta ne valja, a onda sklapaju šta mogu. Moja operacija je trajala sedam i po sati. Ali sam shvatio da imam dve opcije: ili da uđem hrabro ili da odustanem. Naravno odmah sam se odlučio za ovu prvu - rekao je Živić te nastavio:

- Sjećam se noći pred operaciju, tad mi je bilo najteže. Gledam kroz prozor, snijeg pada i vidim da nema nazad, nema druge opcije. Onda kreneš da razmišljaš o svemu i svačemu, bože otkud ovo, zašto, ali mislim da mi je pomoglo što sam bio lud u svojoj energiji. Lud da tu trku istrčim.

Glumac je tada otkrio i da je uvijek gurao dalje i nije dozvoljavao da posustane ni kada je bilo najteže:

- Zvali su me često iz klinike da pshički dižem pacijente tamo. Išao sam da ih zasmijavam i vjerujem da sam nekome i pomogao. Kasnije sam postao maskota cijelog odjeljenja. Tako je bilo i dok sam sam ležao u bolnici. Desi se da padneš mentalno u toku noći jer dnevno primaš 6 ili 8 infuzija, a jedna kaplje 2 sata. Noću plačeš jer si vezan za krevet, ali sam ustajao, šetao hodnikom i glumio Rokija Balbou. Boli te sve, ali ja sam glumio da boksujem sa nekim. Pacijenti su izlazili da me gledaju, smijali se, navijali. Moraš nekako da se iščupaš iz toga. Recidivi obično stignu kasnije nakon tih stresnih situacija, imao sam trenutak da kažem sebi ne mogu više, ali sam gurao kao buldožer, iako nisam imao snage.

(DEPO PORTAL/ad)