Peca Popović o Vladi Divljanu i posljednjoj jugoslovenskoj bezbrižnoj mladosti

Dječaci ne plaču, osim...

Kultura10.03.15, 11:58h

Dječaci ne plaču, osim...
Aristokrata beogradske kaldrme na neuporedivi način je pronosio ime i duh grada koji je oduvek, pre svih nas, bio svet. I mnogo pre nego su ujahali novopobednici sa svojim idolima, zvezdama i pretorijanskim gardama donoseći poslednje dane. Valja odbraniti ostatke zajedničkog ponosa. Zbog njega i preostalih. Zato prosipam poslednje kapi crvenog vina dok kiša i dalje dobuje u nekom blesavom ritmu mraka. Ne, ne plačem, to ne rade matorci. To vlaga ispisuje svoje šare po licu davno bivšeg dečaka.

 

 

Piše: Peca POPOVIĆ

 

 

Čak i vest koje smo se dugo pribojavali uvek bude neočekivana. Munjevito je rastužila mnogo šire prostranstvo od Beograda i Srbije. O tome pričam sa Sašom Strižakom koji je 1976. uveo Vladu u moj život. Došao je iz kruga vaspitanih beogradskih gimnazijalaca. Svirao gitaru u grupi Merlin (ne onoj sarajevskoj), voleo muziku i sanjao otvorenih očiju. Posle smo se dogovarali oko prvog nastupa njegove nove grupe Zvuk ulice na Gitarijadi u Zaječaru (1978) i Boom festivalu u Novom Sadu. Pravio je društvo neobičnom Draganu Papiću koji će raznositi provokativne slike Dečaka. U dnevnoj sobi kuće na Brdu postigli smo konsenzus oko toga da Dečaci treba da prerastu u Idole. Molba za poziv Bregoviću da producira provokativni singl koji će Idole uvesti u zvaničnu diskografiju. Taj sastanak u studiju Enca Lesića kad je dogovaran Paket aranžman ima više verzija. Onda mini LP sa obradom Kraljićeve pesme „Devojko mala“ koju je gos‘n Đuza snimio baš kad se Vlada rodio: omaž duhu Beograda u kome cure čuvaju veliku čaroliju. Onda prve turneje i slava. Goran Vejvoda i Mile Pile dugo i pažljivo rade oko većine Divljanovih pesama za Odbranu i poslednje dane. One su ploču izdigle do same večnosti.

 

 

Poslednju jugoslovensku bezbrižnu mladost Vlada je učinio veselijom, liričnijom i boljom. Kako je već priličilo nekome ko je bio Lik, Dasa, Stvaralac, Drugar, Rođak, Prijatelj... U tim prevratnim vremenima umeo je da spoji dušu i energiju i odoli, onako rapsodičan, duhovit, senzualan, otmen, vihoru mode. Pravio je, širio i zastupao urbanu muziku sa slikom vremena u kome smo odrastali. U Beogradu se to tako više neće raditi, ali ostaje nežan, mudar, drzak i šarmantan opus kao simbol više vrste gradske učenosti. Ta diskografija pokazuje atraktivnost i radoznalost, domišljanje i promišljanje.

 

 

Naše je živote (na prostorima iznad narastajućih nesporazuma) ispunio bojama radosti ostavivši sa Idolima toliko mala, ali bitna muzička dela. Pare i slava nisu mu oštetili ni kičmu ni glavu. I, posle svega, hrabro se odrekao prokletstva statusa Idola i ostao primer gospodina jugoslovenske rok scene koja je sve više prestajala da sluša muziku a počinjala da strepi osluškujući znake dolazeće oluje. Oličenje onog Beograda osamdesetih koji se u vunenim vremenima nije svrstao u kolone iza lokalnih opsenara, uzurpatora i osvajača velike scene.
Srećan sam zbog učestvovanja u objavljivanju Vladinog prvog post Idoli dela - Tajni život A. P. Šandorova, 1988. Slediće serija ploča u saradnji sa Giletom i novotalasnim vršnjacima i okret ka filmskoj i scenskoj muzici. Kad je događanje naroda preraslo u događanje surove mržnje, otišao je kao iz pesme: „Mila, idem daleko, prošlo je, više nisam tu“. Čovek u njemu ga je terao da se udalji iz proključale zemlje i nastavi život daleko od ludila, kao velika većina intelektualaca koji nisu hteli da učestvuju u dolazećoj fizičkoj i duhovnoj orgiji.

 


 
Bolela ga je netolerancija usijanih sredina. Patio je zbog zla i pogroma.
Simbol urbanog i plemenitog Beograda stići će do Australije, da bi ga kao takvog prepoznali u Bajaginoj pesmi o rasutim biserima. Osim studija za audio-dizajn, završio je tečaj za somelijera. Vratiće se kući posle šest godina, ali ne zadugo. NATO bombardovanje ga je pomerilo u Beč. Odatle je dosledno do kraja bacao zrnevlje istine, ljubavi i pozitivnih emocija pomažući nam svima da budemo koliko-toliko normalni u vremenima smirivanja emotivnog tla. I sada u martu 2015, pošto ostajemo bez nekog tako talentovanog, uspešnog, čestitog i plemenitog, shvatimo koliko je ovo naše društvo zapravo siromašno dobrima. Odlaskom Vlade postaje još siromašnije.

 

 

Red kiše i red sećanja teraju me ka flaši dalmatinskog plavca. Dižem krvavu čašu u čast umetnika, pristojnog čoveka, vlasnika drugačije poetike, Maljčika, sanjara, nosioca spomenice iz osamdeset prve, a iznad svega čoveka dobrog srca.

 

 

(www.blic.rs/DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ak)


Depo.ba pratite putem društvenih mreža Twitter i Facebook