Izvor: Peščanik/Autorica: Svetlana Slapšak

Upozorenje: tekst je nepotpuno, potpuno subjektivno, nimalo objektivno, ničim izazvano, ne odnoseći se na režiju, vredne radnike televizije, marljive i ubedljive glumce, kostimografe i ostale uključene u produkciju – čitanje TV serije sa navedenim naslovom. Iz teksta su uklonjeni svi znaci površnog besa, nadutog triumfalizma, prostakluka i sličnih basarizama, koje serija za vreme gledanja izaziva u većem broju gledalaca, što je potvrđeno anketom na desetak neposrednih učesnika.

Izdržala sam četvrt sata jedne epizode, i ne nameravam da proveravam šta će se posle sa serijom desiti, još manje šta će se u njoj desiti. Dužna sam da obavestim o tom iskustvu.

Ravna Gora je pokušaj zapleta tipa “paukove mreže” u kojem se različiti likovi mozaično razmeštaju tako da se njihove “sudbine” prvo umeste i objasne, a zatim ponovo sretnu u uglavnom predvidljivim čvorštima. Predvidljivost je još očitija na nivou ideološkog hiperteksta, gde se “sudbine” prelamaju između vodećih narativno-ideoloških linija: komunizam je (će) okrenuo brata protiv brata, oca protiv sina (dodati po želji ostale rodbinske odnose među muškinjem), prijatelja protiv prijatelja; time je posledično komunizam rastočio (će) i tradicionalnu porodicu u Srba; okupator je tlačio Srbe više nego pripadnike ostalih naroda Jugoslavije; patriotizam i posledično borba protiv okupatora mogućni su dakle samo među muškim Srbima i antikomunistima.

Ostalo je dakako objektivna revalorizacija četničkog pokreta i žalosnog mu kraja a veselog ponovnog rođenja.

Daleko najočitija je međutim predvidljivost na nivou konstrukcije likova. Srpski seljak je biće čistoće (računajući i košulje), jasnoće pameti i moralnog stava kao i junaštva u vidu stalne spremnosti na rat. Komunisti su nesposobne i neiskusne budale, kukavice (strah je u mojih četvrt sata gledanja izražen prilično doslovno), lopovi, dakle i lažljivci, koji upadaju u napuštene jevrejske kuće i tamo uz vidno nepoštovanje enterijera govore gluposti. Nesrbi oficiri su pušteni kući, dok su Srbi istovremeno izloženi neljudskoj vokalnoj schnell, schnell/loss, loss torturi od strane okupatora.

Lik i pelerina Radka Poliča obećavaju, doduše, neočekivan zaokret jednog Slovenca. Kdo ve, možda samo produbljen dokaz slovenačke nevere, ili kombinacija to dvoje. Stereotip će u svakome slučaju biti čvrsto očuvan. Ženski likovi se kreću između sočnog čeda sa izraženim strahom (silovanje od strane komunista?) i brižne sveopšte majke koja prihvata stresirano žensko dete iz pogrešnog sloja i od pogrešnog roda (garantovano surovo ubistvo). Uobičajeno kvantitativno prisustvo brkova i brada, koje će na eklatantan primer partizanskog nasilja/izdaje/mržnje na sve srpsko, prerasti u kvalitet četničkog pokreta.

Serija, dakle, uopšte ne namerava da istražuje konkretnu istoriju četničkog pokreta, čime bi se rizikovalo razbijanje stereotipa i možda novi pogled na potpunije razumevanje prošlosti. Cilj je zamagljena kontekstualizacija stereotipa i davanje lažne slike trivijalno-banalnog uopštavanja istorije karakterističnog za javni govor moći poslednje dve decenije, umesto bilo kakvog traganja za činjenicama. Nije nikako reč o docu-fiction ili o faction-fiction kombinaciji: Veljko Bulajić se iz te perspektive doima kao gigant višesložne istorijske refleksije. Dok je on još uspevao da nešto izvuče iz “glavni-junak-je-narod” sheme, u ovome slučaju napetost od 16 tona pada u prvih nekoliko minuta, da se više nikada ne podigne.

Vizualno je film opremljen “starom” sepija bojom, što deluje naprosto smešno kada se kobinuje sa crno-belim dokumentarnim materijalom. Monohromski status poziva na simboličko tumačenje: na šta vas podseća sepija boja?

I mene.