Obično čujemo kako se eksperimenti danas provode na životinjama, mada je sve više onih koji se bore protiv toga budući su takvi eksperimenti neetički te životinje jako pate. U prošlosti nisu bili rijetkost ni eksperimenti koji su se pravili na ljudima, a evo koji su to najpoznatiji rađeni u psihološke svrhe, piše Net.hr.

Zatvorski eksperiment na Stanfordu

Profesor Phillip Zimbardo pretvorio je podrum u zatvor te je u njega doveo studente. Jednima je rekao da su zatvorenici, a drugima da su zatvorski čuvari. Nije pretpostavljao da će studenti svoje uloge preuzeti tako ozbiljno. Čuvari su se počeli ponašati grubo i agresivno te su maltretirali zatvorenike koji su pokazivali veliku količinu stresa i zabrinutosti. Pokus je trebao trajati 14 dana, ali je završio nakon samo šest dana zbog prevelikog stresa i intenzivnosti situacije. Zimbardo je tako potvrdio onu staru poslovicu – prilika čini lopova ili – situacija uvelike utječe na naše ponašanje.

Miligramov eksperiment poslušnosti

Stanley Miligram stavio je ljude u jednu sobu te im rekao da, kada ispitanik na pitanje da pogrešan odgovor, moraju mu dati električni šok, s time da se šok povećavao za svaki krivi odgovor. Zanimljivo je da su bez problema davali električne šokove i kada je bilo očito da ispitanik trpi bolove, a posebno su neosjetljivi bili kada bi im osoba, predstavljena kao naučnik (a zapravo se radilo o glumcu), rekla da slobodno nastave s električnim šokovima. Miligram je tako potvrdio da će većina ljudi nanositi bol potpunim neznancima bez da se zapitaju o cijelom postupku ako im to neki autoritet, u ovom slučaju znanstvenik, kaže i podupire ih u tome.

Aschov eksperiment suglasnosti

Svi volimo misliti da bismo se zauzeli za naša prava te da se ne bi priklonili grupi koja drukčije misli. Međutim, sljedeći je eksperiment pokazao upravo suprotno. Salomon Asch stavio je u istu sobu jednog pravog ispitanika te nekoliko drugih koji su svi znali o čemu se radi. Lažnim ispitanicima pokazane su karte s linijama te su trebali spajati karte s linijama koje se podudaraju. S vremena na vrijeme su namjerno krivo spajali karte da vide kako će ispitanik reagirati. Međutim, u većini slučajeva složio bi se s grupom i rekao da se doista spajaju linije koje je grupa izabrala. Asch je tako dokazao da će se većina ljudi pokoriti volji većine jer su previše uplašeni da kažu drugačije.

Festingerov eksperiment kognitivne disonance

Leon Festinger podijelio je ljude u dvije grupe. Jedna je bila plaćena, a druga nije te su morali ponavljati istu radnju satima. Na kraju su ispunjavali upitnik o tome kako im se svidio posao kojeg su obavljali.

Pokazalo se da su osobe koje nisu bile plaćene više uživale od onih koje su bile plaćene. Festinger je zaključio da je tome tako zbog kognitivne disonance, odnosno nastavili su revno s poslom jer su željeli ući u stanje u kojem njihove misli reflektiraju njihovo ponašanje. S druge strane, plaćena grupa već je imala opravdanje da nastavi eksperiment te nisu morali prilagođavati svoje misli da bi smanjili kognitivnu disonancu. Kognitivna disonanca je mentalno stanje, često konflikt, u kome osoba doživljava iskustvo dva ili više nekompatibilna vjerovanja ili kognitivno obrađuje više informacija. Kod zdravog pojedinca obično vodi osjećanju psihičke nelagodnosti koje traje dok osoba ne razriješi nesporazum.

Eksperiment s bobo lutkom

Albert Bandura bio je znatiželjan kako djeca uče svoje ponašanje pa je u jednu sobu prepunu igračaka stavio jedno dijete i jednog odraslog muškarca. Među igračkama je bila i velika bobo lutka. Nakon nekog vremena muškarac je počeo lupati po lutki i biti jako agresivan prema njoj. Ubrzo je i dječak počeo raditi isto. Ovo je veoma važan eksperiment za sve roditelje jer se dokazalo koliko ponašanje odraslih utječe na djecu i koliko djeca oponašaju odrasle, prenosi Net.hr.

(Net.hr, DEPO PORTAL, BLIN MAGAZIN/md)